Vazno je učestvovati?

Odmah na početku da dam „disklejmer”, ponukan sam jednim razgovorom sa dragom osobom Pa ovo pišem, kasnije ću motive istražit 😉

Jednom davno u osnovnoj školi učiteljica me izvrijeđala nimalo uviđavno da mi je slon stao na uho i da nemam sluha i ne znam pjevati, trebao sam joj uz klavir nešto otprve pogađati. Na stranu to da mi je mogla pomoći nekom tehnikom da se opustim (imao sam ipak samo desetak godina, i možda tremu od velikog razreda), usadila mi je nekakvu blokadu. Poslije nekoliko godina kako to u životu biva, naročito u Rijeci (gdje svi imaju bend) počeo sam se zanimati za glazbu. Prtljao sam nešto oko ritam mašine i pisao tekstove za pjesme, kad je pjevač odustao i nismo mogli naći drugoga, kolegama je pala na pamet ideja da nek ja pjevam jer su ionako većinom moji tekstovi. Hm, neznam? OK, onda rapiraj, to možeš. I jesam, imali smo stotinjak koncerata. Jesmo bili poznati? Ne znam, zavisi koje je mjerilo, ali sam siguran da to sad nije ni bitno. Bar za ovu priču.

Jednom davno rođaci su se posvađali i nekako kako to biva, najglasniji su uzeli najveći dio zemlje, kuća, ostavštine. Moj dio familije bio je onaj tiši. Vremenom sam se navikao da je „wherever I lay my hat thats my home” (dom ti je gdje odložiš šešir); Rentao sam stanove, spavao u prostoru udruge, nekad na podu nekad u hotelima, nekad u šatoru. Nisam primijetio razliku da sam u nekim situacijama generalno (kontinuirano) bio sretniji ili bolji.

Jednom davno bio sam u depri jer neke stvari ne mogu, onda sam došao na ideju da probam malko drugačije. Jesam li uspio? Očekujete da vam dam gotov recept? Nekad sam uspio nekad nisam. Često i kad sam „uspio” (što god to značilo uspjeh) imao sam koljena krvava i suze u očima. I bio i tužan i depresivan i ljut i bolestan i letio i plivao i padao. I često se nisam ni digao odmah nakon pada. Ostajao sam ležati u boli i tužan. Često sam pitao i za pomoć. Nekad je i to uspjeh.

Povrjeđivali su me, povrjeđivao sam druge, tukli su me, ja druge baš i nisam pretjerano, a možda sam nekad trebao uzvratiti, a ne zanositi se upitnim pacifizmom dok izgaram od očaja i jada.

Čini li me sve ovo boljim, većim, lošijim, ikakvim… od tebe? Možda čak niti drugačijim.

Ovo je samo moja priča.

Nema dovoljno detalja?

Jesu li ti, i zašto važni? Ovaj tekst ipak nije knjiga.

Ako ju jednom napišem biti će duga i neobična.

Kažu u sportu, na olimpijadi, da je važno učestvovati, a svi idu tamo pobjeđivati. Živimo li tako? Pobjeđujemo li? Koga? Najčešće sebe, u onom trenutku kad si ne dozvolim odigrati kartu.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *